ŠOTA nije albanska reč, ni albanska pesma, to je čisto srpska pesma, Šotka i Šotan su srpski bračni par koji očekuje prinovu.

Neznanje je najgore stanje. Još je gore mešanje neznalica u znanje.

Neki svadbarski harmonikaš se setio, novinar ga podržao i - priča je krenula. Markus Tulius Ciceron (106-43.g. pre nove ere) je izrekao: Teška su vremena došla. Deca više ne poštuju svoje roditelje, i, svi bi da pišu knjige. Na sugestiju nekih novinara, u Guči je zabranjeno izvođenje pesme i igre „šota". Kažu, to je, dok je ubijala srpsku decu, pevala Šota Galjica, ljubavnica Azema Bejte, kačaka iz Albanije. Kažu: ne treba izvoditi pesmu uz koju su ubijana srpska deca. Slažem se. Nije sporno da su Šota Galjica i Azem Bejta činili zverstva, upadajući, iz Albanije, u srpska sela na Kosmetu. Ubijali su žene, decu, palili, pljačkali. Ali, sa pesmom i igrom „šota", stvari su drugačije.

Da počnemo iz početka. Reč „šota" ne postoji u šiptarskom jeziku, niti išta znači. Koji normalan narod naziva nacionalnu igru rečju koja ništa ne znači? Ako je to šiptarska igra, kako to da Šiptari nemaju više ni jednu nacionalnu igru, kad su mogli da stvore tako divnu melodiju, pod nazivom „šota"? Valjda bi se rodio, bar još jedan, njihov kompozitor da stvori neko šiptarsko umetničko delo? Šiptari nemaju stihove na šiptarskom za pesmu i igru „šota". Ko pravi nacionalne pesme na jeziku drugog naroda, čiji jezik nije čak ni srodan? Nisu, valjda, Šiptari pravili pesme na srpskom jeziku? Pišu novine: Ćerima - Šota Galjica pevala je: „Šote, mori šote, šote mašala, davno želim, šote mori, da te igram ja". Istorija kaže da Ćerima Galjica i Azem Bejta upadaju iz Albanije, da nisu sa Kosmeta, da su rođeni u Albaniji i da nisu znali nijednu srpsku reč. Jedino, ako nisu tekst pesme, na srpskom, naučili preko interneta. Mada, ni u to ne verujem, oboje su bili nepismeni.

Pa dobro, pitaće neobavešteni novinar, a čija je pesma i igra „šota"? Odgovor je: srpska. Reč „šota", u žargonu kosmetskih Srba, značila je trudnicu u poodmakloj trudnoći, koja hoda, gegajući se kao šotka. Moja baba po majci, rođena Vučitrnka, pevala je: šote mori šote, gde ti je šotan, kod druge šote, po ceo dan. Srbi su bračni par, mladih ljjudi, koji očekuju prinovu, zvali Šotka i Šotan. Kao što su mladi, zaljubljeni par zvali Pata i Patašon. Pesma i igra „šota", nastala je u okolini Prizrena, izvodila se u sedamoosminskom taktu, kao njene „srodnice" : „Razgranala grana jorgovana", „Cveto, kalušo", „Baš mi je merak" itd. Onaj svadbarski harmonikaš, koji ,,zna" čija je „šota", neka pokuša da odsvira „šotu" u ritmu sedam osmina i da je uporedi sa ostalim kosmetskim pesmama, pa će mu, ako je malo muzički pismen, biti jasno gde je koren pesme i igre „šota". Voleo bih da neko, po ovom pitanju, konsultuje najvećeg pevača sa Kosmeta i najboljeg poznavaoca kosmetske pesme, g. Jordana Nikolića. On je, pre 40 godina bio osnivač KUD „Šota" u Prištini, pa neka on kaže zašto se KUD tako zvao? Pesma i igra „šota" ima, u svom korenu, vizantijski melos, koji su na dvor Stefana Prvovenčanog doneli vizantijski leutisti (leut-trzački instrument, iz koga je nastao naš prim i naša tamburica). Uostalom, čak i da je Šota Galjica pevala „Šotu", zar je pesma kriva za nečija zverstva. Hitler je sve svoje partijske promocije, od 1931. godine, radio uz Vagnerovu muziku. U logorima, dok su odvodili ljude u gasne komore, fašisti su, sa zvučnika, emitovali Vagnerovu muziku. Da li je Vagnerova muzika, zbog toga, doživela prezir u svetu? Zar je pesma kriva što je pevaju oni bez sluha? Zar i danas, ne pevaju oni, koji bi trebalo da ćute? Danas, više nego ikad moramo čuvati nacionalno blago. Ko, danas sme da pokrene priču o krađi „Smrt Smail-age Čengića", koju je Njegošu ukrao novovinodolski gospodar, a lopov i prevarant Ivan Mažuranić (čitaj knjigu „Pisma iz Italije" od Ljube Nenadovića). Pogotovu je važna borba za očuvanje našeg kosmetskog blaga.

Borba za Kosmet nije samo borba za teritorije, najmanje je to. To je borba za očuvanje kulturne baštine srpskog naroda. Pamćenje i kultura, ne poverava se svadbarskim harmonikašima i neobrazovanim novinarima. Dostojevski je rekao: ,,Ja mucam, kada pišem". Književni otac Karamazovih je bio u pravu, mucam i mucaću sve dok ne pridobijem ljude koji će nešto priložiti u naš nezaborav. Ovo je moj prilog.